Pre nekoliko dana sam na TV - u ponovo pogledao " 24 Hour Party People ". Moram reći, veoma smešan film. Pokrenuvši niz asocijacija, odjavna špica još nije ni završila, a iz mojih zvučnika su se već razlegali prljavi " Happy Mondays " ritmovi.
Kraj osamdesetih bio je veoma interesantno vreme, bar ako ste živeli na ostrvu. Jer, kakav je bio za mene, pojma nemam, u to vreme sam bio još klinac i čisto sumnjam da sam uopšte razmišljao :P Elem, Britanci otkrivaju usku vezu izmežu opijata i plesa i stvaraju čitavu scenu izgrađenu na tim postulatima, danas poznatu kao rani esid i rejv. I u takvom okruženju pojavljuju se braća Ryder, teške bitange :) I njihova muzika, u skladu sa pokretom, bila je plesnog karaktera. Međutim, sam zvuk, kao i sve ono što su emitovali svojom osobenošću i karakterima, bio je veoma prljav, da upotrebim frazu blisku ovdašnjem življu, imali su pokvarenu maštu i prljave strasti. Kraće rečeno, živeli su rock 'n' roll život punim plućima, što ih je na kraju i koštalo karijere.. I u tom kontekstu, ili možda baš zato, oni stvaraju autentično remek delo svoga doba....
Jer gruv koji su oni imali, on je jednostavno iskonski. Uostalom, proverite sami :)
Recenzija
Godina : 1990 English version
Izdavač : Elektra
TT : 43:46
Tekstovi
Uživajte :)
No comments:
Post a Comment